Blog u 5do12

Obećao sam, a ja držim obećanja, pa me evo nastavljam se tamo gde sam stao, negde izmedju redova.
Dolazi polako jos jedno toplo leto, provlači se ulicama Beograda , po koja seda u mojoj kosi i trideseta na vratima, bicepsi svakim danom sve veći, i osmeh sto mi se zaledio na usnama.
Suviše su mi setni redovi da bih moga da bih nasmejao nekoga.
Ljut sam ovih dana, kao i inače celog života na njuške političara sto nas zajebavaju danima.
Kivan sam na onoga gore sto uzeo je sve sto valja.
Nerviraju me dzabalebarosi na mojim ledjima.
I proceradanih desetak godina.
Smaram se zbog Velikog Brata sto me ne poziva.
Krivim lutriju sto nije izvučena moja kombinacija.
Nerviram se bez valjanog razloga, i pijem neke biljke da mi se regenerise jetra.
Kako se bas meni ova zemlja zalomila.
Nervira me rata kredita sto non stop raste i kad kažu da se smanjila.
Boli me sto imam gomilu ne polozenih ispita.
Sto mi je dan posao, kuca, teretana.
A na sve to se smejem bez dobrog razloga.
Ko Kristijan izmedju trbusdnjaka i sklekova.
Čekam da se desi bar red mog horoskopa.
Da se zavrti Život na oba gramofona.
Smara me i ova prica sto sam je podelio sa vama, nekada je bila oštrija, al vreme cini svoje pa je i prica otupela.
Sad evo obećavam pisacu ako ne zbog sebe zbog sajta i njegovog rejtinga.

I smejacu se negde izmedju redova